Citiracu Jovana Ducica "blago cara Radovana"sta kaze mudar i pametan čovek
Stoicisu isticali dve svoje poznate maksime: mudrac je srećan i sve pripadamudrom, - ističući tip mudraca kao primer svima ljudima. Ali svastoička mudrost i sva sreća jeste u ideji o dužnosti. Najveće dobrojeste čast; čast nam niko ne može oteti, a sve drugo nije naše. Stoiksmatra da kad izgubimo imanje i porodicu, mi smo ih samo varali Bogu; ajedino naše imanje, to je vrlina, čast za koju treba živeti i umreti.Stoicizam je moral bez Boga, i ne priznaje besmrtnost duše, niti verujeda išta drugo treba čekati od Boga. Bog stoika je Proviđenje, dušasveta, Jupiter koji je Bog-Sve, koji nije personalan ni moralan, negofatalnost hladna i nemilosrdna. Stoici su bili čovekoljubivi; i Epiktetgovori o ljubavi prema neprijatelju, kao da je odista hrišćanin. Aliovo je stvarno jedna religija gospode, sujetne na svoj ponos i ideal,koji su bili daleki i nepristupačni gomili, i niko nije išao da tudoktrinu širi i neukim nameće. Čak i Epiktet, koji je bio rob, piše omalim ljudima: “Ko je ikad mislio da se zabavlja s magaretom, i da snjim pase travu.“ Stoicizam je bio filozofija samo za filozofe iobraćala se samo pameti, protivno od hrišćanstva, koje se obraćalonečem višem: srcu, i zato je pobedilo. Stoicizam je hladan i prek,svodeći celu mudrost na čuvanje dostojanstva. Stoici su propovedalisamoubistvo kao sredsvo da se iziđe iz života neukaljan. Plutarh kažeda je ljubav za život sramna bolest. On sa preziranjem govori oposlednjem makedonskom kralju Perseju koji, pobeđen od Rimljana, nijehteo da izvrši samoubistvo. Ceo stoicizam tvrdi jedino da je srećačovekova samo u časti čovekovoj, ali ništa više.
Sokrat govori u “Kritonu”: prvo, ne čini nepravdu ni u kojem smislu;drugo, ne čini nepravdu ni onom koji ti je nepravdu učinio; i, najzad,treće, nikad ne vraćaj zlo za zlo. Ima ogromne razlike između ovihpotpuno hrišćanskih ideja i nesebičnog častoljublja stoičkog. Uostalom,stoici su govorili o častoljublju i o dužnosti kao o jednom dobru, aline kao o čovekovoj obavezi. Skolastika Tome Akvinskog deli vrline iporoke, ali i ona ne zna za dužnost. Prvi je Kant napravio teoriju odužnosti, kao ideju o pritisku razuma na volju. To je njegov slavnikategorički imperativ. Kant je moral stavio iznad religije; on je oddužnosti napravio nešto silnije od svega: volju koja zapoveda i kojaiziskuje da joj se sve pokorava kao zakonu prirode. Ta dužnost, to jeBog; a taj moral, to je religija. Iz morala izlazi Bog, pošto sam moraltraži da Bog postoji. Ovo je Kantov dokaz i da Bog odista postoji. ZaKanta je dužnost – Bog središte ljudskog života; ali Bog postoji i uprirodi kao tvorac najvišeg dobra, a to je kao tvorac harmonije vrlinei sreće. Tako je, prema ovom filozofu, moral i teodiseja jedno isto. –Izvesno, antički mudraci koji su toliko govorili o dobru i o vrlini,nikad ne bi lako razumeli ovakvu našu ideju o dužnosti. Oni nisu Bogadokazivali, jer nisu bili teolozi; ali nemačka filozofija osamnaestogveka, koja je stvarno bila toliko teološka napravila je na ovaj načinreligiju nepotrebnom, stavivši moral iznad dogme.
Epikurova ideja o sreći, to je ideja da je ljudska sreća samo uuživanju. Zadovoljiti treba sve želje velike i male, istovremeno; jer,kako epikurejci govorahu, ako jedna želja nije zadovoljena, to jedovoljno da duša tuguje. Međutim, oni su govorili i da postoji jednajerarhija uživanja, pošto ima uživanja koja treba izbeći kako bismoizbegli nesreću, a ima bolova koje treba primiti da bismo tako došli dojedne više sreće. Fizička zadovoljstva postaju uživanjima samo ako dajuistovremeno i duhovnu sreću, jer su svagda duševna uživanja viša.Najveća uživanja jesu vrlina i častoljublje. Važna vrlina za Epikura,to je izbegavanje vlastoljublja, pošto je najveća sreća u životu mirbez uzburkanosti, takozvana ataraksija. Epikur propoveda umerenost, jerko ima komadić ječmenog hleba i vode, ravan je Jupiteru. – Pa ipak,sama reč uživanje, izbačena kao princip života, napravila je nesporazumu pitanju Epikurove nauke. Taj sjajni Atinjanin je mislio samo nauživanja duhovna i duševna, a posle se pod epikurejstvom podrazumevalosamo vulgarno uživanje u fizičkim slastima. Epikurejci, to je značilosvet parazita koji propovedaju doktrinu sladostrasnika. Međutim, ovo jeskroz pogrešno. Sam Epikur je izgledao ne samo najobičniji čovek uAtini, nego i najsiromašniji čovek u njegovom selu Gargeti, blizuAtine. Zna se da je živeo hraneći se samo hlebom i sirom. Začudo,epikurejstvo odista nije izbacilo nikakvog velikog čoveka, niti ikakavveliki pokret ili primer. Istina, Kasije je bio epikurejac, čak iveliki pesnik Lukrecije. Ali je ipak stoicizam bila jedina doktrinakoja je zadahnula najveće lepote rimskog karaktera i rimske mudrosti.Ni danas obični duhovi ne razlikuju dva razna pojma koje su stari Grciimali u teoriji o uživanju; jedno je Aristipova hedonija, blaženstvoniske vrste, a sasvim je drugo Epikurova ataraksija, ideja o uzvišenojmirnoći duha i savesti.
Uglavnom, antičko grčko doba je stavljalo za ideal svetu tip mudraca,kao što je za Rimljanina bio model heroj-građanin. Taj mudrac je imaosve glavne vrline čovekove, naročito mudrosti i skromnost, a to je bioSokrat. Docnije je hrišćanstvo postavilo čoveku za ideal samog Hrista,a to znači mučenika, ili ljubav prema bližnjem. Kao Sokrat, tako iHristos, ima sve vrline čovekove, ali s tom razlikom što Hristos nije,kao Sokrat, zatvoren u sebe, i dobar radi sebe, ni aktivan samo radiusavršavanja svoje sopstvene ličnosti, nego Hristos živi i stvara radidrugog, samo u ljubavi za ostale ljude. Ovakva hrišćanska ljubav čovekaza čoveka, preziranje egoizma, čak i u njegovoj najsavršenijoj formi,(kao što je grčki mudrac, koji je stvarno pasivan), i ovo beganje odsvakog ograničenja na ličnoj sreći, stvorilo je ideju o sveobimnojljubavi čovečanskoj, u kojoj zatim svaki čovek pliva kao u sjajnom itoplom moru. Hrišćanstvo je tako proklamovalo da čovek nije vuk drugomčoveku, kako su govorili neki mudraci, a o čemu je i filozof Hobs daočitavu teoriju, nego da je, naprotiv, čovek čoveku prijatelj, i daiznad sviju ljudi stoji Bog koji je prijatelj celog ljudskog roda.Napravivši Hrista predstavnikom svih vrlina, hrišćanska religija ga jena taj način postavila glavnim uslovom same vere. Ovo nije bio slučajni sa Mojsijem, ni sa Muhamedom, jer ni jedan od njih ne zauzima u svomučenju ovakvo mesto. Oni su proroci i donosioci verskog učenja, alinisu inkarnacije tog učenja. Dovoljno je bilo paganskom grčkom čovekuići za njegovim Sokratom, a Rimljaninu za Scipionom pa da budu mudracii heroji u krugu drugih ljudi; ali ko ide za Hristovim idealom, taj jeuzvišen i pred licem njegovog Boga. Hristos, to je ljubav za bližnjegkoliko i za sebe samog, ljubav za neprijatelja, pretpostavljanjecarstva nebeskog svakom carstvu zemaljskom; a to znači staviti vrlinuiznad svakog uživanja. Istina, Hristos je išao da dadne jedan novimoral, a ne novu religiju. Tek njegovi učenici osnažuju taj moralnapravivši ga religijom. Hristos je zato morao ostati središte ioličeni princip novog učenja.
