Dacha67 
Kad te nema u snovima mojim,kao noćas, tad sam ljut i gorak je ukus na mojim usnama,a oči mi prekriva tuga...I ponovo sklapam oči,dozivam te da kao kiša padaš po meni,udaraš kao munja u srce... u moje boje da se pretvoriš poput reke koja teče u meni,mojim venama i sve grehe uzmeš mi... I sad dok jutro svanjava, i svet postaje hladniji,ti si moja toplota... Obući ću te umesto košulje,da se, ne prehladim od hladnoće svog straha i samoće... Poslaću ti ovog jutra, po oblacima poljubac nežan,da znaš da postojiš u mom srcu,mada to znaš i sama... Zarobljen sam u lavirintu sećanja, izgubljen,lebdim između jave i sna... Čeprkam po uspomenama, čitam reči prošlog vremena,što sam nekada ’’davno’’ napisao, naslućujem tugu, bol i suze...ali i sreću...Maštam o tebi, jer ti si ljubav, iskrenost, sreća... i idem dalje, da sanjarim malo... zamišljam da ćeš jednom ipak doći, zagrliti jako, i šapnuti: ’’Volim te...’’ I ćutaćemo dugo u noć gledajući u daljine,dok nam srca trepere od velike čežnje...Mada smo znali da vreme leti i da nam se bliži sutra što rastanak znači,ruka sama ka tebi se pruži i nađe spokoj na tvojim grudima... Odem ponekad u jesenju noć, do starih klupa na kojima bismo sedeli da si ovde, dok mesečeva svetlost pada po nama, ljubili bi se strasno u usta i oči,bez imalo srama...Eh,da si ovde...Ovako,čuje se samo šapat prošlosti,jer sadašnjost je uništila još jedan san... i razbila iluziju sreće, korak je moj nečujan i težak... i nije ostalo ništa osim koraka u tamnu jesenju noć... I šapućem nešto što na molitvu liči:’’Dođi mi večeras tiho u san, reci da li me voliš ili ne... dođi večeras, poljubi mi usne, legni kraj mene i zagrli me jako...dođi i ovo veče kad tama boli i dok noć priča priče svoje, ne dopusti da i ovu noć budem sam...’’
No Comment.