Postoje zaista brojne emocije koje svi mi svakodnevno emitujemo, ili ta nekakva specificna „mentalno-psihicka“ stanja u kojima se mozemo nalaziti ali mozda niti jedno nije tako podmuklo destruktivno i zamaskirano do neprepoznatljivosti svoje prave svrhe i sustine kao sto je to sazaljenje.
Koliko puta nam se samo desilo u zivotu da nekog sazalijevamo u tolikoj meri da napravimo izvesne ustupke i promene u vlastitom zivotu zarad cinjenja neke usluge ili nekakvog drugog popustanja u necemu toj osobi prema kojoj osecamo sazaljenje a kasnije se redovno ispostavi da smo takvim postupkom na kraju samo mi izvukli deblji kraj a ta osoba se mozda cak nije posteno niti osvrnula na taj nas ustupak ili neko davanje prema njoj, vec je i dalje nastavila izazivati sazaljenje da li prema nama ili prema nekom drugom. Brojni su svakodnevni primeri ovakvih ili slicnih situacija, a kako sam oduviek bila prilicno osetljiva prema ljudima koji trpe neke patnje i nalaze se u problematicnim situacijama, palo mi je na pamet da pokusam to malo rasvetiliti i razumeti sta se tacno nalazi u pozadini svih tih stanja i situacija.
Ako je to tako onda neka osoba može imati zivot prepun patnji i problema do krajnjih granica a razlog zbog čega je to tako lezi upravo u toj potrebi da ona za sebe pronadje najpovoljnije zivotne situacije, tj. lekcije koje ce joj najvise omoguciti licni napredak u svesti. U prvi momenat zvuci pomalo bizarno, ali sta ako je objektivna istina zaista takva bez obzira sta mi mislili ili osecali o svemu tome?
Osecaj sazaljenja koji bismo u tim trenucima poceli emotovati prema toj osobi koja se nalazi u nekim problemima bi pre svega proizilazio iz naseg NEZNANJA i nespoznavanja te cinjenice a onda i kao jedan specificni odraz nase vlastite slabosti koja se ogleda u nemogucnosti prihvatanja objektivnih okolnosti i sadasnjeg trenutka onakvog kakav zaista i jeste.
Kad se pojavi taj osecaj sazaljenja prema nekom mi u stvari emitujemo nas nagon u vidu neprihvatanja tudjih muka i problema jer se mozda na nekom podsvesnom nivou plasimo da ce i nas to isto snaci i zato bi nam mnogo prijatnije bilo da oko sebe ne vidimo nigde tugu, muku i bol, možda ne zbog toga sto nam je iskonski stalo do necije tudje dobrobiti vec zbog toga sto se plasimo cak i gledati takva stanja kod nekog drugog.
Koliko puta nam se samo desilo u zivotu da nekog sazalijevamo u tolikoj meri da napravimo izvesne ustupke i promene u vlastitom zivotu zarad cinjenja neke usluge ili nekakvog drugog popustanja u necemu toj osobi prema kojoj osecamo sazaljenje a kasnije se redovno ispostavi da smo takvim postupkom na kraju samo mi izvukli deblji kraj a ta osoba se mozda cak nije posteno niti osvrnula na taj nas ustupak ili neko davanje prema njoj, vec je i dalje nastavila izazivati sazaljenje da li prema nama ili prema nekom drugom. Brojni su svakodnevni primeri ovakvih ili slicnih situacija, a kako sam oduviek bila prilicno osetljiva prema ljudima koji trpe neke patnje i nalaze se u problematicnim situacijama, palo mi je na pamet da pokusam to malo rasvetiliti i razumeti sta se tacno nalazi u pozadini svih tih stanja i situacija.
Ako je to tako onda neka osoba može imati zivot prepun patnji i problema do krajnjih granica a razlog zbog čega je to tako lezi upravo u toj potrebi da ona za sebe pronadje najpovoljnije zivotne situacije, tj. lekcije koje ce joj najvise omoguciti licni napredak u svesti. U prvi momenat zvuci pomalo bizarno, ali sta ako je objektivna istina zaista takva bez obzira sta mi mislili ili osecali o svemu tome?
Osecaj sazaljenja koji bismo u tim trenucima poceli emotovati prema toj osobi koja se nalazi u nekim problemima bi pre svega proizilazio iz naseg NEZNANJA i nespoznavanja te cinjenice a onda i kao jedan specificni odraz nase vlastite slabosti koja se ogleda u nemogucnosti prihvatanja objektivnih okolnosti i sadasnjeg trenutka onakvog kakav zaista i jeste.
Kad se pojavi taj osecaj sazaljenja prema nekom mi u stvari emitujemo nas nagon u vidu neprihvatanja tudjih muka i problema jer se mozda na nekom podsvesnom nivou plasimo da ce i nas to isto snaci i zato bi nam mnogo prijatnije bilo da oko sebe ne vidimo nigde tugu, muku i bol, možda ne zbog toga sto nam je iskonski stalo do necije tudje dobrobiti vec zbog toga sto se plasimo cak i gledati takva stanja kod nekog drugog.
